Jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji „Lajkovačka pruga” ponovo je pred čitaocima. Autor romana Radovan Beli Marković, jedan od onih pripovedača koji pomeraju granice i u kniževnost uvode novitete, govori u ovoj knjizi o dosadi i teskobi života u „malom i savršenom Lajkovcu”. Glavni junak je – pruga. Oko njenih šina se „voza” život.
Svoje pripovedanje, Marković je oplemenio lirikom i humorom. Njegov obogaćeni jezik, neobičan, maštovit, razigran, izvađen iz davnih i raznih riznica, jedna je od dragocenih vrlina koje ovaj roman nosi. Priča lako, sa stalnim promenama tona kazivanja, i ne dozvoljava čitaocu da mu bude, ni na trenutak, dosadno.

1 review for Lajkovačka pruga

Ocenjeno sa 5 od 5

Kaja Ristic – 30.04.2026.

Oklop sa svim dugmićima: Lajkovac kao centar kosmičke promaje
„Prema nekim teorijama, gištovi su lica s naličja i koliko god duša da bilo toliko i gištova. Postoji i jedan gišt koji nad svim drugim gištovima vlada. Gištovi prosijavaju pred očima onih koji poslednji svoj voz čekaju…”
— Radovan Beli Marković
Ima u tom Lajkovcu, u tom „pupku sveta” zavezanom u čvor od kolubarske magle i vlažnog dima, nešto što prkosi svakoj mapi i svakom redu vožnje. Dok prosečan, užurbani čitalac današnjice, omađijan jeftinim sjajem dalekih neona, grozničavo lista stranice Murakamija tražeći u njima neku sterilnu, japansku usamljenost, ili hita stazama Pamukovog Istanbula jureći za egzotičnom tugom koja ga se suštinski ne tiče – Radovan Beli Marković stoji na peronu kao markantni stražar naše sopstvene, neopevane muke. On nas ne vodi u „beli veliki svet”; on taj svet, sa svim njegovim carevima, filozofima i mećavama, snagom svoje genijalne intuicije dovlači tu, pod nadstrešnicu lajkovačke stanice. On zna da se vasiona ne meri svetlosnim godinama, već dubinom pogleda kojim se prati voz što nikada neće stići.
Njegova proza nije puko pisanje; to je visoki zanat duše, ono najfinije „trukovanje” gde se na belinu papira nanose šare sudbine koje bole i leče istovremeno. Radovanova rečenica ima onu gustinu i težinu koju srećemo kod Krasnahorkaija – to je hod kroz gusto, neprozirno vreme gde se autopsija postojanja vrši naživo. Ali, dok nas mračni Mađar ljušti do kosti i ostavlja da drhtimo na vetrometini mađarske pustare, Beli Marković nas, onako ogoljene i preplašene, ponovo oblači. On nam daje dostojanstvo arhaizma, onaj čvrsti oklop od čojstva, šešir koji čuva misao i kravatu koja drži srce na mestu. On je onaj „gospodin čovek” koji zna da je palanka surova, ali da se protiv te surovosti ne bori bekstvom, već neviđenim gospodstvom duha. U njegovom svetu, biti uredan znači biti slobodan.
Gledajući u tu prugu, koja u njegovim očima „vidi dalje” od svih svetskih metropola, Radovan se tiho naslanja na kamenu senku Ive Andrića. Dok je vezir iz Travnika gradio mostove od ćutanja i istorije, Beli Marković gradi mostove od magle i najčistije emocije, svestan da je hronika jedne male varoši zapravo univerzalna povest o čovekovom padu i njegovoj žudnji za svetlošću. On u Lajkovcu pronalazi onu istu duboku, intelektualnu samoću koju je Isidora Sekulić tražila u Norveškoj – onu samoću koja se ne meri kilometrima, već dubinom ponora u nama samima. To je ona tišina u kojoj se čuje kako „rastu šine” i kako se rastaču snovi o boljem sutra.
Njegovi junaci, ti „pokvareni” a beskrajno voljeni meštani, nose u sebi onaj teški, dostojevskijanski sjaj. To su figure razapete između lajkovačke prepečenice i kosmičke pravde, duše koje bi se lako prepoznale sa junacima Dostojevskog u nekoj petrogradskoj noći, dok raspravljaju o Bogu dok im se tlo pod nogama rastače u blato. A kada sneg zaveje šine i svet utone u onaj „beli mir”, Lajkovac postaje Tolstojevo Astapovo – mesto gde se ne stiže putničkom klasom, već gde se čeka onaj poslednji, sudbinski voz, dok se svode računi sa sopstvenom savešću pod budnim okom istorije. To je mesto gde se umire sa stilom, uz diskretan naklon prolaznosti.
I dok bi Krleža u tom blatu možda video samo provincijski mrak i socijalni jad, Radovan u njemu pronalazi zlato mašte. On zna da je onaj „običan čovek” palanke, taj koji sedi u kafani zakopčan do grla, sa svim dugmićima na broju, zapravo jedini pravi aristokrata duha. Ti dugmići nisu samo puka urednost; to je pobuna protiv rasula! To je dokaz da mudar i mislen čovek ne dozvoljava da ga život „rašije”, da se njegova misao ne sme rasuti čak ni kad se ringišpil sudbine zavrti toliko ludo da se nebo i zemlja pomešaju. To je oklop koji čuva unutrašnju vedrinu od spoljašnjeg ništavila.
Njegov jezik je posebna vrsta alhemije. On majstorski prepliće arhaizme sa savremenim rečnikom, ali ide i korak dalje – on izmišlja sopstvene kovanice koje zvuče kao da su starije od vremena, poput tih čuvenih „gištova”. Ti gištovi, ta „lica s naličja”, jesu jedina prava istina o nama; oni su ono što prosijava iz čoveka tek kada stane, kada prestane da trči za varkama velikog sveta i suoči se sa sopstvenom „glađu” – onim metafizičkim nemanjem koje Lajkovčani tako ponosno imenuju. To je jezik koji ne služi za sporazumevanje, već za prepoznavanje srodnih duša u mraku perona.
Ironija je vrhunska: dok svet juri ka bezličnosti i uniformisanosti, Radovan je u svom neprozirnom kaputu ostao poslednji bastion autentičnosti. Pokazao nam je da se može biti svetski putnik a da se ne mrdne sa perona, jer najdalja putovanja su ona koja vode unutra, kroz sopstveni jezik i sopstvenu muku. On je utrukovao našu melanholiju u najlepšu čipku svetske književnosti, ostavljajući nam u nasleđe tu prugu – ne da njome odemo, već da naučimo kako se gospodstveno stoji dok vozovi prolaze. Njegovo delo je zaveštanje svima koji znaju da se mudrost krije u detalju, a večnost u jednom jedinom, pravilno zakopčanom dugmetu.
#čitajmodomaće
Kaja Ristić.
30.04.2026.