Radovan BeliI Marković rođen je 10. oktobra 1947. godine u selu Ćelijama, kod Lazarevca.
Školovao se u Lajkovcu, Lazarevcu, Beogradu. Bio je novinar u valjevskom listu „Napred“, a zatim, do penzionisanja upravnik lajkovačke Gradske biblioteke.
Piše kratke priče, novele i romane. Objavljuje od 1969. godine.
Radovan Beli Marković je dobitnik Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Između ostalih nagrada za knjige priča dobio je Andrićevu nagradu za „Septembrini u Kolubari”, za „Male priče” nagradu „Bora Stanković“, dok
je za roman „Lajkovačka pruga” (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i
nagradu „Branko Ćopić“. Za roman „Limunacija u Ćelijama” (2000) dobio
je priznanje „Večernjih novosti“ za knjigu godine „Meša Selimović“.
Bio je član redakcija „Književne reči“ i „Književnih novina“, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a i stalni član-saradnik Matice srpske.
Pripovetke Radovana Belog Markovića uvrštene su u nekoliko izbora i antologija (na srpskom, nemačkom, engleskom, ukrajinskom i makedonskom jeziku), radiofon ski priređivane i više puta emitovane na Drugom i Trećem programu Radio Beograda.
„Palikuća i Tereza milosti puna“ je prvi roman koji je objavio 1976. Slede knjige pripovedaka: „Crni kolač” (1985), „Švapska kosa” (1989), „Godine raspleta” (1992), „Živčana Japija” (1994), „Setembrini u Kolubari” (1996), „Stare priče” (1999), „Aša” (2007) , „Ćorava kutija” (2007). Autor je i romana: „Poslednja ruža Kolubare” (2001), „Knez Miškin u Belom Valjevu” (2002), „Devet belih oblaka” (2003), „Orkestar na pedale” (2004), „Kavaleri Starog premera” (2006), „Gospođa Olga” (2010). Poslednji roman „Stojna vetrenjača“ objavio je u julu 2021.
Živeo je u Lajkovcu.
Od istog autora
Comments are closed