Promovisana knjiga „Goli otok – Istorija“ Martina Previšića
(izvor „Večernje novosti“)
Najtužnije u istoriji jeste kada ljude proguta vreme. Uloga istoričara je da ih otrgne od zaborava. Istorija je i lek i mač. Koliko god može da nas truje, toliko može i da nas izleči, kada joj ne dozvolimo da baci senku na budućnost – poručio je prof. dr Martin Previšić, autor knjige „Goli otok – istorija“.
Previšić je gotovo romanesknim stilom opisao kontekst u kom je Goli otok nastao, sukob Tito – Staljin, način uprave u radilištu „Mermer“, kako se ostrvo vodilo u zvaničnim knjigama, torturu nad logorašima, koja je bila uspostavljena na sistemu da sami muče jedni druge, da i oni ne bi postali žrtve. Upravo zbog toga su, kako se čulo na samoj promociji u punoj sali Zadužbine Ilije Kolarca, a i sam Previšić je naveo u knjizi, golootočani godinama ćutali o onome što su preživeli i često izbegavali međusobne susrete – jer ih je bilo sram. Sram zbog onoga na šta su bili prinuđeni: da denunciraju, tj. cinkare druge logoraše, da cinkare sebe za grešne misli ili dela, koja možda i nisu počinili, da se odreknu bilo kakvog ljudskog dostojanstva, da u špaliru udaraju svoje sapatnike…
– Ja sam dete golootočanina i moj otac je odveden 1952. godine. Išao sam sa majkom, brodom, 1956. godine da ga obiđem. Goli otok u porodicama golootočana živi stalno. Moj otac je pričao malo o logorskim danima, gotovo ništa – samo u fragmentima. Imao sam devet godina kada se vratio. Sećam se scene kako uzima knjige iz svoje veoma bogate biblioteke i dodaje mi da ih bacimo u kaljevu peć. Ostavio je samo Titova dela. Sa takvom, suludom ideologijom ubačenom u glavu, se vratio. I ne samo on. Do kraja nije zamerao onima koji su ga uhapsili, tek bi nekad rekao „bilo je i grešaka“ – ispričao je novinar Vanja Bulić, čiji je otac bio zatočenik logora…
Vremenom se ispostavilo da ih je čovek, koji im je bio najbliži i pomagao njihovoj porodici – „otkucavao“ službi bezbednosti. Ispričao je i anegdotu kada je sa ocem sreo izvesnog golootočana, kog njegov otac nije video četvrt veka. Posle susreta je otkrio sinu da su zajedno izašli iz zatvora, stigli do Novog beograda, popili kafu u kafani „Venac“ i razišli se da se 25 godina ne vide, iako su stanovali na 200 metara vazdušne linije.
– Od stida su bežali jedni od drugih – konstatovao je Bulić, i dodao da su najveći heroji bile supruge golotočana, koje su očuvale porodice, kao i da je sramota da Beograd nema, ako ništa drugo, spomenik makar njima kao žrtvama.
Izdavač Manojlo Vukotić podsetio je na sudbinu porodice oslobodioca Beograda Peka Dapčevića, čija su braća Vlado i Milutin, kao i sestra Danica, bili zatočeni kao ibeovci.
– Martin Previšić u knjizi pominje scenu u kojoj su se Peko i Vlado, pošto je ovaj preživeo i Goli otok i ozloglašenu Petrovu rupu, mučilište za najtvrdokornije, mimoišli na Terazijama. Pogledali su se i svako je pošao na svoju bandu. Ovo je spisateljski vešto napisana, istorijski potkrepljena i ljudski topla knjiga. Previšić je izneo golu istinu o Golom otoku – kazao je Vukotić.
Predrag Marković, direktor Instituta za savremenu istoriju, konstatovao je da gotovo da nema teme u našoj novijoj istoriji koja je više obrađivana u književnosti i na filmu od Golog otoka, ali da je ovo prva ozbiljna istoriografska knjiga.
– Goli otok je bio poslednja epizoda u jednom krvavom periodu, poslednja stepenica terora posle obračuna sa „narodnim neprijateljima“, konfiskacije, kolektivizacije, prinudnog otkupa… Zanimljivo je da su kroz taj logor prošli mnogi poznati pisci i dramski pisci ili režiseri, poput Dragoslava Mihailovića, Aleksandra Popovića, Vitomila Zupana, Šibe Krvavca…
Istoričar Dragomir Bondžić poručio je da je u pitanju knjiga koja se čita kao roman, bez patosa tog vremena, neostrašćena.
– Perišić je pokazao kako se radi usmena istorija, koja traga za svedocima istorijskih zbivanja i njihova svedočenja vešto ukršta sa istorijskim izvorima i literaturom – kazao je Bondžić.
Istoričar Veljko Stanić pomenuo je slučaj golootočanina Mirka Markovića, koji je, kao komunistički funkcioner, pre rata bio u SSSR-u, bio je učesnik Španskog građanskog rata, u SAD je tokom Drugog svetskog rata i posle njega učestvovao u jačanju komunističkog pokreta. Bio je kandidat za ambasadora u Moskvi pred Rezoluciju IB 1948. Izjasnio se za tu Rezoluciju, i umesto da ode u Moskvu, otišao je u logor! Na Golom otoku bio je čak dva puta, tzv. „dvomotorac“, i nije hteo da revidira stavove. Po izlasku na slobodu, napisao je 17 knjiga i memoare „Izabrani put“, na čijim koricama je bila fotografija Moskve. Nijednog trenutka nije imao dilemu da li je u pravu.
– Ovo je knjiga o ljudima koji su patili i na Golom otoku i posle izlaska na slobodu, pa se postavlja pitanje da li su zaista posle svega bili slobodni – rekao je Stanić. – Svaki od logoraša i udbaša ima svoju povest Golog otoka. Autor u knjizi ne presuđuje i ne osuđuje, već realno piše o tom periodu i događajima, i smešta ih u istorijski kontekst.
Ostavi komentar