„Moramo da razvijemo i negujemo kulturu saznanja
o svojim žrtvama”
Novo svetlo na stradanja hiljada crnogorskih četnika u Sloveniji baca knjiga „Put smrti” protojereja-stavrofora dr Velibora Džomića, autora više knjiga o stradanju Srpske pravoslavne crkve u 20. veku i duhovnika u Crkvi Ružici i kapeli Svete Petke na Kalemegdanu. Već sam podnaslov ove potresne, nedavno objavljene knjige u izdanju „Vukotić medije” – „Ispovest četnika o bratoubilačkom ratu” – potvrđuje da smo jako dugo čekali na istinu, koja jedino može pomiriti zavađenu braću. U knjizi se nižu autentična i bolna svedočenja preživelih, koji su samo čudom uspeli da uteknu sa stratišta. Te potresne istine mogu da budu nauk, poruke, molbe i zaveti da se bratoubilačko zlo više nikada ne dogodi na ovim našim prostorima.
Džomić se nada da ćemo i pored podela, koje još uvek traju, izvući i pouke iz bratskog poklanja.
Da li je masakr nevinih žrtava u Sloveniji i dalje nepoželjna tema u Crnoj Gori i Srbiji?
– Potresna je i mnogima još uvek nepoznata istorija srpskog stradanja u Drugom svetskom ratu, ali posle njegovog završetka. Nažalost, vrlo retko se govori o našim bratskim ranama, a one nisu ni male ni zanemarljive. Tom temom se, s manjim prekidima, bavim duže od tri decenije. Komunistički zločin u Sloveniji nad ideološkim protivnicima je, bez ikakve sumnje, najveći zločin na prostoru bivše Jugoslavije posle zvaničnog završetka Drugog svetskog rata. Nažalost, mnoge masovne grobnice Srba koji su pobijeni od bratske ruke do danas nisu obeležene. U tim masovnim grobnicama počivaju brojni srpski sveštenici, intelektualci, privrednici, domaćini.
Jesu li žrtve zaboravljene i da li se možemo nadati njihovoj rehabilitaciji?
– Jame po Crnoj Gori u koje je ratna bratska ruka ubacila najbolje sinove našega naroda ni do danas nisu obeležene i zato se ne može reći da se nešto u odnosu prema žrtvama promenilo. Drevna je istina da se ni živi neće umiriti na zemlji dok se mrtvi ne umire pod zemljom. Državne vlasti Republike Slovenije su na dostojan način obeležile više stotina grobnica žrtava koje su pobili Brozovi komunisti 1945. godine. Kod nas se više ne radi o tome ko je bio prav, a ko kriv. Načelno, radi se o ljudskom pravu na grob i pamćenje, koje je na našim prostorima ukinuto skoro osam decenija. Sve žrtve od kada postoje, osim onih koje su pobili komunisti, imale su pravo na grob i spomenik, pomen i pamćenje. Na ovom zemaljskom šaru odavno nema ni ubijenih, a ni onih koji su ubijali, jer su te vojske pod zemljom, a stiče se utisak da taj obračun na zemlji, tu među nama, još uvek traje i da mu se kraj ne nazire ni u 21. veku. Uskoro će se navršiti jedan vek od početka našeg građanskog rata i nadam se da taj događaj nećemo obeležiti podelama, nego kao jedinstven narod koji je izvukao pouke iz bratskog poklanja.
Ima li skrivenih dokumenata koji bi do kraja razotkrili razmere ovog, ali i mnogih drugih zločina?
– Uveren sam da postoje određeni dokumenti koji svedoče o komunističkim zločinima, ali su oni i dalje nedostupni zainteresovanim istraživačima. Do tada, pred nama su jedino sećanja onih koji su imali retku sreću da prežive taj stravični zločin begom iz kolone smrti ili time što su pošteđeni zbog maloletstva. Oni odvažniji su zapisali svoja bolna sećanja i objavljivali su ih u emigrantskim časopisima i knjigama.
Da li je moguće izmirenje partizana i četnika? I kako?
– Srbi, kao i svaki drugi narod, imaju pravo na pamćenje, ali i pravo na saznanje. Dobro je što se sve više govori o kulturi sećanja na žrtve, ali mi danas moramo da razvijemo i negujemo kulturu saznanja o svojim žrtvama. Sve su to naši pradedovi, dedovi, očevi, kumovi, srodnici, komšije. Mi naše žrtve nismo zaboravili. Mi o njima vrlo malo ili gotovo ništa ne znamo. Srpskom narodu je, uz kulturu sećanja, u ovom povratku Bogu i istorijski potvrđenim svetosavskim duhovnim vrednostima, nasušno potrebna i kultura saznanja, pod kojom treba shvatiti upoznavanje sa sopstvenom istorijskom prošlošću i našim žrtvama. U Crnoj Gori se, kada su u pitanju žrtve sa golgotskog puta „od Vezirovog do Zidanog Mosta”, posle promene vlasti 30. avgusta 2020. godine, gotovo ništa nije promenilo. Nedavno je jedna grupa potomaka žrtava iz Crne Gore posetila masovnu grobnicu u Kamničkoj Bistrici, gde počiva oko 70 najboljih sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske i skoro tri hiljade Srba iz Crne Gore. Nije bilo nikoga u ime države Crne Gore, ali je zato bio prisutan Matej Slapar, župan Kamnika, sa saradnicima. Kao sveštenik znam i svedočim da se jedino u Hristu Spasitelju možemo pomiriti i zakopati ratne sekire.
Uglješa Balšić
Jezivo
Bežim od smrti
Naša četvorka stiže na ivicu jame i mitraljez opali, padosmo u jamu, ostali me povukoše. Živ sam. Bog nije dao da me zrno pogodi. Ispod nas velika hrpa leševa i svi se njišu, podigla ih velika krv. Krv teško zaudara, ali šta mogu, čekam šta će dalje biti. Padaju u jamu drugi, treći, sve grupa za grupom, a ja se jedva odvezah i otrgoh od moja tri mrtva druga. Jama se sve više puni… pri kraju, u senci, čekam svoju sudbinu. Jama se napuni gotovo do vrha kada pobiše zadnju grupu. Tada ugasiše reflektore, okrenuše kamione i pođoše po druge, a ja polako izbauljah iz jame i kao ranjena zver, ruku svezanih iza leđa, stadoh bežati, bežati nekuda, ali ne znam ni kuda bežim ni gde se nalazim, samo bežim, bežim da sam dalje od zločina, od smrti.
Priča Milan Mujo Šćepanović, rodom iz Mrtvog Dubokog, iz Rovaca u Crnoj Gori
Prevara
Englezi bez časti
Major Zečević, preko tumača Nikčevića, pitao je engleskog oficira da li možemo da budemo sigurni da nas kakve neznane sile neće vratiti u ruke komunista, kojima se nipošto živi ne želimo predati. Engleski oficir, sa osmehom na licu i nameštenom začuđenošću zbog takvog pitanja, odgovori da nam „svima daje časnu reč britanskog oficira” da je sve u redu i da mi idemo ka svojoj komandi u Italiju, a ne u Jugoslaviju.
Nedeljko J. Tijanić zabeležio sećanja na 23. maj i prevaru engleske vojske
Ostavi komentar