Autobiografija kneginje Jelisavete Karađorđević „Tamo daleko” može se čitati kao drama o obeskorenjenost i potrazi za identitetom, ocenila je univerzitetska profesorka Slavica Garonja tokom predstavljanja knjige.
U ispunjenom prostoru Istorijskog muzeja Srbije, Garonja je rekla da je „nesporni literarni dar” Karađorđevićeve, čija je autobiografija sastavljena od dnevničkih beležaka i narativnih celina, a „junakinja se posle mnogo peripetija vraća u mesto odakle je davno iščupana”.
Garonja je podsetila da je Karađorđević kao petogodišnje dete doživela puč 27. marta 1941. godine, posle koga je njen otac knez-namesnik Pavle sa porodicom morao da napusti Jugoslaviju i ode u izgnanstvo u Afriku.
Prema njenim rečima, nakon surovih uslova odrastanja u Keniji, život kneginje Karađorđević se odvijao na zapadu Evrope i u SAD, da bi se na svom turbulentnom životnom putu u svoju rodnu zemlju vratila tek nakon više od 40 godina.
Garonja je istakla da se kao glavni junaci „ove proze” mogu shvatiti knez Pavle i kneginja Olga Karađorđević, a da su stranice posvećene povratku Jelisavete u Beograd i u Beli dvor 1987. godine među najuzbudljivijim u „Tamo daleko”.
Kneginja Jelisaveta Karađorđević je kratko poručila da se nada da njena autobiografska knjiga neće biti dosadna i da će čitaoci uživati u „Tamo daleko”
Direktor izdavačke kuće „Vukotić medija” Manojlo Vukotić je rekao da knjiga sadrži tečne i pitke dnevne zapise, intervjue Karađorđević i zapise koji liče na kratke efektne reportaže.
Prema njegovim rečima, kada autorka govori o svojoj porodici i drugim Karađorđevićima to radi „sa emocijom, nabojem i lirskom lepotom koja opčinjava”.
O susretima sa Karađorđević je govorila televizijska autorka Mira Adanja Polak, dok je direktorka Istorijskog muzeja Srbije Dušica Bojić rekla da je autorka knjige „neprikosnoveno interesantna osoba”.
Slavica Garonja o knjizi...
POTRAGA ZA UKORENЈENOŠĆU SA SREĆNIM KRAJEM
Knjiga princeze Jelisavete Karađorđević, Tamo daleko, dolazi u trenutku kada se uveliko pokreću razgovori o organizaciji jednog velikog naučnog skupa pod naslovom: Karađorđevići u književnosti.
Srećan slučaj je udesio da se u samo dve godine pojave tri važne knjige memoara pripadnica dinastije Karađorđević – dve od njih su napisane pre više decenija ili čak čitavog veka, a koje su tek sada (kao prevodi) ugledale svetlost dana. Prva od njih je knjiga „Za bolje dane“, knjeginje Darije Karađorđević, objavljena u Londonu 1917. Druga važna žena i svedok iz dinastije Karađorđević je Jelena Karađorđević Romanov, poznatija kao Jelena Petrovna, sestra kralja Aleksandra Ujedinitelja i jedina kći kralja Petra, udata u rusku carsku porodicu Romanov, za Jovana Konstantinoviča. Iza sebe je ostavila uzbudljivo svedočanstvo pod naslovom „Poslednji svedok“, koje je s francuskog jezika kod nas prevedeno tek pre dve godine (2022). Stoga je u tom kontekstu značajna pojava i autobiografije princeze Jelisavete Karađorđević, koja je upravo nedostajala ovakvom sagledavanju turbulentne istoriji Srbije i Jugoslavije do prve polovine 20. veka.
Sve tri memoarske knjige žena iz dinastije Karađorđević svedočanstva su velikih istorijskih poloma: Darija Karađorđević (Amerikanka poreklom), svedok je Prvog svetskog rata i povlačenja srpske vojske 1915, kada je, zajedno sa suprugom, knezom Aleksom Karađorđevićem (iz grane po prvorođenom Karađorđevom sinu, Aleksiju), prešla Albaniju i o tome ostavila uzbudljiv spomen. Jelena Karađorđević Romanom svedoči o Oktobarskoj revoluciji 1917. godine i zatočeništvu cele carske porodice u Jekanterinburgu, gde je jedina od Romanovih, i samo slučajem (kao srpska princeza) preživela. Najzad, princeza Jelisaveta Karađorđević, koja je kao petogodišnje dete doživela martovski puč 1941. i sa porodicom hitno deprotovana, tj. morala da napusti Kraljevinu Jugoslaviju, a uoči nemačke invazije 6. aprila, da bi se svojoj zemlji i rodnom Beogradu, vratila tek kroz više od 40 godina. Dakle, sve tri knjeginje Karađorđević su svedoci i žrtve tragičnih istorijskih poloma na teritoriji Kraljevine Srbije, odnosno carske Rusije i Kraljevine Jugoslavije, tokom dva svetska rata i dve revolucije, gde su se svojim imenom i pripadnošću ovoj dinastiji, našle.
Autobiografija princeze Jelisavete Karađorđević, ipak se, u velikoj meri razlikuje od spomenutih svedočanstava. Život, princeze Jelisavete Karađorđević, odvijao se najvećim delom u jednoj drugačijoj geopolitičkoj situaciji i atmosferi druge polovine 20. veka, kojoj smo i sami svedoci. Detinjstvo prekinuto martovskim pučem 1941. u Beogradu, a potom surovi uslovi odrastanja u Africi tokom i nakon Drugog svetskog rata, gde je porodica kneza Pavla bila prognana, onda vinuće u veliki svet Zapadne Evrope i Amerike, kada je, u uslovima hladnoratovske blokovske podele, vladao ipak, kakav-takav kontinuirani mirnodopski period, sve je istovremeno jednako uzbudljiv, koliko i turbulentan životni put princeze Jelisavete do sopstvenog samoostvarenja – puta i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu.
„Pratila sam svoje srce i pronalazila davno oduzetu otadžbinu“, je svojevrsni moto ove knjige, i ja bih ga rado (prvi deo ove rečenica –PRATILA SAM SVOJE SRCE) stavila i u naslov ove autobiografije. Neosporni literarni dar princeze Jelisavete (ostvaren pozno i u pričama za decu), vidljiv je i na mikro i na makro planu i u ovoj autobiografiji: ...slušala sam priču „Mali crveni zmaj“ kad je izbio puč 27. marta 1941.“ je više od simbolične rečenice – to je pokretač neverovatnih zbivanja, jednog događajima i ličnostima bogatog i teškog života, koji prati ovu knjigu od početka do kraja.
Život izuzetno aktivan, koliko i atraktivan, zaustavio se, ustvari na žižnoj tački, koja je neprekidno lebdela u biću autorke – a to je povratak u mesto i zemlju rođenja, Beograd i Jugoslaviju, odnosno, Srbiju, nakon mnogo decenija, što je na kraju ipak ostvarila. Ovu autobiografiju sastavljenu od dnevničkih beležaka, narativnih celina i putopisnih zapisa, možemo stoga čitati i kao dramu o obeskorenjenosti i potragu za identitetom, sa prstenastom kompozicijom poput narodne bajke, jer se junakinja posle mnogo peripetija i prepreka koje mora da savlada, vraća u mesto odakle je odavno krenula, tj. iščupana, i koja je, ipak, imala srećan kraj. Princeza Jelisaveta je naša sugrađanka skoro 30 godina.
Rekla bih, da su i u ovim sećanjima princeze Jelisavete upravo literarno najuzbudljivija ta „krajnja“ mesta, s početka i s kraja priče: ta prva detinja sećanja na Beli dvor i bajkovito detinjstvo u brojnoj i skladnoj porodici, jer detinjstvo je uvek nepatvoreno kao prve senzacije života, koje se zauvek pamte u svojoj čistoti i lepoti prvih slika. No, poput Svetlane Velmar-Janković u njenim „Prozracima“, ta „staklena kugla“ sreće, zaštićenosti, u kojoj je i ona proboravila prve godine života, iznenada je, kod obe sa 1941. godinom prsla – da se nikada više ne sastavi. To se može nazvati i primarnim doživljajem devojčice, princeze Jelisavete. Tu su i izuzetno živopisni, koliko i traumatični opisi Afrike, u koju je porodica kneza Pavla deportovana sa tretmanom političkih zatvorenika od strane vlade Velike Britanije: prvo u Keniji, kod jezera Najvaša 70 milja od Najrobija, sa puno opasnosti i egzotičnih divljih životinja, a potom i u negostoljubivoj civilizaciji Južnoafričke Republike, u Johanesburgu, sa prvim iskustvima i pobunama u školi pred nepravednim učiteljicama i zlim devojčicama, gde princeza boravi do svoje 12 godine, tačnije do 1947. godine. Dve bitne stvari tada otkriva devojčica u sebi: spoznaje svoju buntovnu prirodu, kroz inicijacijski udarac upućen zlobnoj devojčici koja je njenog oca nazvala nacistom, sa svešću „da ću se uvek boriti protiv nepravde“ i drugo: „Već tad sam znala da volim da putujem.“ Biće to dva osnovna pokretača, dve zvezde-vodilje u presudnom formiranju mlade ličnosti princeze Jelisavete. Naravno, u tom periodu jačanja samosvesti bilo je presudno i razvijanje mašte kroz knjige Perl Bak, otkriće filma i stripa, uz omiljenu mačku Friski i voljenu dadilju Id, koja ih je uskoro napustila. Tek intervencijom njene majke, knjeginje Olge i tadašnjeg britanskog kralja Džordža, koga je s porodicom imala prilike da vidi u Johanesburgu 1947, uslovile su prelazak porodice kneza Pavla u Zapadnu Evropu – upravo u trenutku kada su proglašeni narodnim neprijateljima u novoj FNR Jugoslaviji. Školovanje u Švajcarskoj koje je zaličilo „na pravi raj“, smenili su turobni katolički internat u Parizu, potom i „Tjudor Hol“ u Engleskoj, sa veoma ispoljenim otporom mlade pitomice prema krutim pravilima, i veoma oskudnim i nehumanim uslovima školovanja.
Najzad, tu su i emotivni „predasi“ u ovoj prozi kroz ljude i vršnjake koje je volela, pre svih tetku Marinu, vojvotkinju od Kenta, njenu kćerku Aleksandru, ili Ruskinju Irinu, kao i tetku svog oca, groficu Demidov, čije je imanje Pratolino blizu Firence, bar nakratko produžilo iluziju toplog, ušuškanog i predratnog života tokom leta, da devojčica skroz ne potone u razočarenje i depresiju. Ipak, završila je „omraženu školu“ kako je sama tvrdila. Ogroman broj značajnih ličnosti koje sreće na svom životnom putu, možda su više na nivou skice, i nedostaje im ponešto da prerastu u prave književne portrete. Svakako, fascinantno u ovoj knjizi deluje sam spisak ljudi, savremenika druge polovine 20. veka koje je princeza Jelisaveta na svom putu srela: od britanske kraljevske porodice, sa kojima je celog života održavala prisan kontakt (kraljica Elizabeta, princ Čarls, ledi Dijana), ex-kralja Edvarda i gospođe Simpson, preko plesa u Beloj kući sa Džonom Kenedijem, upoznavanja sa Liz Tejlor i Ričardom Bartonom, kome je bila i emotivna simpatija, Grejs Keli, Vorena Bitija, do gošće na prijemu Donalda i Ivanke Tramp, Žaka Koktoa, Benazir Buto, Butrosa Galija i mnogih drugih. Bila je svedok mnogih velikih događaja: prisustvovala je još kao devojčica krunisanju kraljice Elizabete, venčanju princa Čarlsa i ledi Dijane, venčanju prestolonaslednika Aleksandra sa princezom Marijom u Sevilji i td.
Ipak, ako bismo birali najvažniju ličnost, pa na neki način i glavnog junaka ove proze, onda bi to bio svakako njen otac, knez Pavle. Sa uvodnom, literarnom i prološkom scenom, razgovorom oca i kćerke, mnogo godina kasnije, kada je ona tek shvatila srž porodičnog (i sopstvenog) udesa i o tome upitala oca - ova knjiga započinje, a sa prenosom njegovih posmrtnih ostataka u mauzolej na Oplencu, simbolično, ova knjiga bi se mogla smatrati zaokruženom i završenom. Isto tako, i knjeginja Olga bi se u jednom trenutku mogla nazvati glavnom junakinjom ove proze, kada je, kako piše princeza Jelisaveta „majka zasukala rukave“, i počela da dovodi u red napuštenu kuću u Keniji, nakon progonstva – kada šije iscepanu posteljinu, izlazi na kraj sa krovom koji curi, neguje baštu i povrće, najzad i kuva, naučivši i devojčicu s dadiljom da „plete od kanapa krpe za pranje suđa“, i još uveče, uz škiljavu svetlo čita depresivnom i skroz potonulom, a voljenom mužu odabrane stranice iz neke knjige (i pri tom oštetivši vid). U ovom se ustvari čita, vitalistički ženski princip, požrtvovanje koji se u svim uslovima snalazi i kada to (ne)prilike zahtevaju, ona od elegantne lepotice u evropskoj aristokratiji (poreklom, bratanica poslednjeg ruskog cara dinastije Romanov (po majci) i unuka grčkog kralja (po ocu), tad se pretvara u neustrašivu čuvaricu svoje porodice, potomstva, kao iskonskog obeležja materinskog prava. Ova proza je na neki način i oda majci, ma kako princeza Jelisaveta povremeno iskreno navodila da nije imala toliko blizak kontakt sa majkom, kao ni sa najčešće odustnom, starijom braćom.
Uz početke erotskog buđenja i zaljubljivanja, ali i teških devojačkih kompleksa, važno je navesti, da na tom putu ka samosvesti, princeza Jelisaveta za taj period navodi: „Nisam imala ni najmanju predstavu o tome ko sam i šta sam ili šta bi trebalo da budem“ (79). Najteži udarac je svakako bila smrt mlađeg i voljenog brata Nikija, koji je stradao u automobilskoj nesreći 1954. godine, kada u devojci sazreva ideja o napuštanju Pariza i turobne svakodnevnice njenih roditelja.
Kroz opisan životni put princeze Jelisavete, do ovog trenutka, a i kasnije, vidim tri osnovna načela delovanja „ženskog principa“, koje se gotovo u potpunosti poklapa sa delokrugom „trostruke matrijarhalne boginje“ (teorija R. Grejvsa), a to su: estetsko-erotski, rođajno-materinski, i sedelačko-emaptijski princip ukorenjenosti u kuću i ja sam tako čitala ovu izuzetno zanimljivu knjigu.
Naime, u periodu odrastanja i formiranja identiteta devojke, u pitanju je pre svega, bila ženska pobuna i potreba za slobodom (i to protiv figure oca, inače obožavanog), koji ju je ipak ograničavao, recimo u studiranju. Rana udaja za Amerikanca Oksenberga i odlazak iz turobnog Pariza u slobodnu Ameriku, koji je ona nazvala „probudila sam se u novom životu“ (13. mart 1960) i dalje: „želela sam da uživam, nisam ništa imala u planu osim da uživam u slobodi“, bio je tad jedini način emancipacije mlade princeze od autoriteta oca, ali ubrzo potom ona se pobunila i protiv patrijarhalnog braka u kome se zatekla, i koji se ubrzo raspao („nisam bila spremna na novo ropstvo“). Potraga za identitetom, kasnije se realizovala u drugim ljubavima, gde je princeza Jelisaveta u ovoj autobiografiji često brutalno iskrena, ali ona se zapravo vodila samo ženskim, amazonskim načelom, jer je u ginekokratskim društvima, gde je majka osnivač porodice, žena birala muževe svoje dece, a nije bilo obrnuto, kao što je hiljadama godina uobičajeno u patrijarhatu. Dakle, i ovaj princip je nesvesno sledila princeza Jelisaveta, ostvarivši se i kao majka troje uspešne dece, od različitih muževa. Privlačio je film, sjaj Holivuda, gluma, prijemi, ples, jahanje, vožnja kabrioletom, egzotična putovanja. Najzad, njena empatičnost, ogroman rad i učešće u različitim Fondacijama, recimo protiv globalizacije i klimatskih promena, koje su već tad uočene kao opasnost, godine provedene u avionima i letovima s kraja na kraj sveta, na konferencijama sa zapaženim sastancima i nastupima oko tih pitanja, jeste takođe tipičan delokrug ženskog principa – jer to je altruizam - pomoći drugima, ali i borba da se sačuva ova planeata, utemeljena u prareligiji oličenoj kroz Majku Zemlju, ili Veliku Majku, koja je teško oskrnavljena u svetu patrijarhata gde je jedini bog postao – profit, a sredstvo da se do toga dođe nasilje i rat, kao opet tipični oblici muškog principa – i pitanje je šta će od naše planete ostati.
Najzad, potreba za ukorenjenošću, za povratkom u zemlju predaka, je latentna crvena nit ove knjige, koju čitamo kao najuuzbudljiviju poruku. Uz početne stranice o detinjstvu u Belom dvoru, najboljim se mogu smatrati poslednja poglavlja, kada je princeza (zahvaljujući peruanskoj ambasadi i državljanstvu tadašnjeg supruga i dobijenoj vizi) iz Budimpešte krenula vozom i prvi put stupila nogom ponovo na tlo Jugoslavije i Beograda, 1987. godine, nakon 46 godina. Trenutak viđenja Belog dvora, nekih ljudi koji su još bili živi i pamtili je, nju i njenu porodicu, radeći u Belom dvoru, povratak zaboravljenog jezika (srpskog) u svest, spadaju u najsnažnije, najuzbudljivije i najautetntičnije stranice ovih memoara. Nazivajući taj trenutak „kao kad čovek zakorači u dugo sanjani san“, sa stalnom pomišlju na oca („toliko toga bih ga pitala“), a onda, dolazeći sve češće („tog maja 1988, u Beogradu osećala sam se kao da nisam ni postojala već sam samo bila duh koji luta nepoznatim gradom“) učvršćivalo je sve više u odluci – da se vrati svojim korenima i svojoj rodnoj zemlji i gradu, zauvek.
Ženski princip je uvek onaj koji je ukorenjen i bukvalno u zemlju, prostor i jezik, žena je uvek ta verna čuvarka doma, vere, tradicije, potomstva i teško se adaptira na tuđe prostore, uvek težeći da se vrati u svoj domicil, u svoj jezik i kulturu, odakle je potekla. To se savršeno ovaplotilo i u životnom putu princeze Jelisavete, koji čitamo u ovoj knjizi. Ona je izabrala Srbiju i Beograd, da se u njoj, čim su joj prilike dozvolile, vrati i nastavi da živi, da rehabilituje roditelje, pa čak da ih prenese u mauzolej na Oplencu, kao i braću, umrle u tuđini. Da se dakle, ukoreni životom i smrću zauvek u ovim prostorima, odnosno, blizu mesta gde je njen slavni predak, Karađorđe Petrović, podigao prvi srpski ustanak 1804. koji jeste bio i ostao početak svekolike slobodne i moderne srpske države. Štaviše, u trenutku kada je odlučila da se vrati i posle svih traganja za domom trajno naseli u Beogradu i Srbiji, stičući partnera i prijatelje za čitav život (Dragan Babić, Anika Skovran, Mima Popović, Mira Adanja-Polak i drugi), Jugoslavija se ponovo raspadala. Čak i bez obzira na
novi rat, kad su mnogi iz zemlje bežali, ona se neustrašivo posvetila svom narodu, svojoj zemlji sa željom da sve obiđe, nadoknadi propušteno vreme, i u svim (ne)uslovima lično ispita, oseti i doživi svaku stopu zemlje Srbije, i pomogne svojom Fondacijom dečije bolnice, mlade talente, kao i srpske izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije. Sedeći u manastirskoj trpezariji Studenice, Žiče i Ćelija, njom ovladava jedinstveno stanje za koje kaže: „Osećala sam da sam konačno među svojima.“ Posetila je Kosovo i Metohiju, kao gost braće Karić u Peći, kad mnogi drugi nisu smeli, jer joj je to u nizu decenija bilo onemogućeno, i u tome treba čitati jednu veliku sagu o utemeljenju i povratku.
„U Gračanici, na stubu u crkvi ugledala sam maleno strmo stepenište koje nikud ne vodi, a koje sam takođe često sanjala! Dva sna su mi se pretvorila u javu!“ (178).
Takođe, gledajući iz hotela Moskva na Terazije zapisala je: „Pomislila sam da se krug zatvorio i poželela da me otac odnekud vidi.“ (173). Našavši krštenicu i dobijajući pasoš, lutajući po ulicama Beograda gde joj je bilo „sve novo i zanimljivo“, učinivši mnogo da se knjiga Nila Balfura, bivšeg supruga o Knezu Pavlu, dopunjena mnogim tajnim britanskim dokumentima, pojavi i u Srbiji, princeza Jelisaveta dala je još jednu značajnu lirsku opservaciju:
„Shvatila sam da je 31. decembar i da sam u Beogradu. Kroz prozor svoje sobe u hotelu Moskva posmatrala sam pahulje kako promiču“. Bila je to njena prva nova godina posle toliko decenija (od onog Božića 1941) u Beogradu. „Moj najveći novogodišnji poklon je bio taj pogled na Terazije i misao da sam kod kuće.“
Zato ovu knjigu smatram izuzetno važnom, koja je značajna kao jedan lični glas u jednoj velikoj još neispričanoj priči o dinastiji Karađorđevića, ali i kao dragocenu dopunu knjizi koju je već napisala pre nekoliko godina i princezina kćerka, Katarina Oksenberg, vođena istim motivom – potragom i potrebom za ukorenjenošću, koju, iako rođena Amerikanka, takođe pronalazi upravo u Srbiji i na Oplencu, što se može nazvati suštinskom, humanističkom poentom i jedinstvenom porukom i ove knjige princeze Jelisavete Karađorđević.
