Zbirka eseja poznatih umetnika iz regiona podseća na prohujala vremena
Zbirka eseja „Komšije” vodi čitaoce u svet prošlih vremena, kad su susedi bili prijatelji, porodica i oslonac. Kad su se komšije poznavale po imenu, kad su se delile radosti i tuge, teret života nosio s osmehom na licu, a nacionalna i verska pripadnost nisu bile prepreke.
Najnovije izdanje „Vukotić medije” govori i o tome šta je danas od svega toga ostalo. Tekstove su napisali poznati umetnici iz regiona, među kojima su: Ljubica Arsić, Dragan Velikić, Ante Tomić, Rajko Grlić, Jagoš Marković, Rade Šerbedžija, Mihailo Pantić, Ratko Božović, dr Nele Karajlić, Muharem Bazdulj…
– Komšije su bile važan deo života u zajednici koja više ne postoji – ističe kulturolog Ratko Božović. – I sve što je postojalo, toga više nema. Porodica je bila uporište komšijske uzajamnosti, bliskosti i solidarnosti. Bilo je to vreme kada se kućna vrata nisu zaključavala, a komšije su doživljavane kao „rod rođeni”. Njihovi gotovo ustaljeni susreti bili su alternativa dosadnom i obezličenom svakodnevlju….
Iskustva autora iz Srbije, Hrvatske, BiH i drugih delova nekadašnje Jugoslavije, prepliću se i stvaraju sliku života u regionu. U svojoj priči Tanja Stupar Trifunović opisuje odlazak u porodičnu seosku kuću koja krije velike tajne i u kojoj otvaraju vrata čekajući komšiluk „da dođe, da zaviri, da vidi šta sve ima unutra, da sve o nama sazna što meni nije uspelo”.
Dok na sebi svojstven način Muharem Bazdulj, u tekstu koji je priložio ovoj hrestomatiji podseća:
– Ima ona anegdota iz Haškog tribunala gde jedan svedok za nekog optuženog kaže bio je dobar komšija, a onda se odao genocidu.
Jugoslavija je, piše Gojko Božović, nestala pre 30 godina, a mi se i dalje ponašamo kao da živimo među njenim ruševinama:
– Niti smo u stanju da prevladamo prošlost, niti smo u stanju da otvoreno razgovaramo, niti preispitujemo sebe. Kriza s kojom je nestala Jugoslavija prelila se na najveći deo njenog geografskog prostora i u decenijama kada je odavno nema. Vreme koje je proteklo nije smanjilo potencijal nesporazuma i nerazumevanja.
Osim osećanja nostalgije, knjiga „Komšije” dotiče i univerzalne teme kao što su ljubav, prijateljstvo, empatija i suočavanje sa teškoćama života. Pisci su preneli lična osećanja povodom raspada SFRJ, kao i lepe uspomene iz prohujalih vremena. Karajlić je napisao priču o komšiji koji je iz Sarajeva otišao da živi u Kvebek, dok je Petar Peca Popović priču o raspadu države naslovio „Pamtim samo sretne dane”.
– I danas mogu da kažem bez imalo patetike, sa iskrenošću zbilje radi: bivša Jugoslavija je moj najlepši kulturni prostor. Moja porodica, moja otvorena i razigrana scena. Prijateljska. Dobromisleća. Toplog srca i meke duše – ovako počinje priča Jagoša Markovića koju je naslovio „Sve je to moja scena”. – U meni srećno žive sva vremena. I Podgorica. I Dubrovnik, i Tuzla, i Beograd, i Sombor, i Rijeka…
D. Matović, Večernje Novosti
Ostavi komentar